Leži na tvrdoj, ledenoj površini. Sklupčao se poput ježa. Dlake na telu su mu nakostrešene kao bodlje. Bore se protiv hladnoće, umesto njega. Drže se za ogrubelu staračku kožu. Uporno. Kao da nisu umorne od ratova koje je vodio sa sobom i drugima, od nepravdi, od života. Voleo bi on da posustanu. Onda bi mu se konačno koža zaledila i dozvolila bi srcu da prepukne. Ali telo im ne dopušta da ustuknu ni pedalj sa borbene linije. Organizam neće da umre. Bori se da živi. Zašto, nije mu jasno. Šta će to propustiti ako umre? Još jedan dan prespavan u podrumu zgrade. Dan u kome će sakupljati tuđ otpad. Dan u kome će ga ljudi odgurivati od sebe. Ne! Duša mu vrišti. Duša želi da pobegne iz tog tela s kojim se sjedinila po rođenju. Zahteva mir. Hoće da ode na neko srećnije mesto. Kući. Ali telo uporno svira kontru. Ovo je tvoj dom. Ovo je moj dom. Kaže mu da nije naučio sve što je trebao na zemlji. Možda… Možda tako treba… Misli mu se kovitlaju dok mu hladnoća grči mišiće i trese utrobu. Šta će, navikao je. Još koju nedelju i proći će. Oseća to u zglobovima. Napolju je još gore, teši se. Barem mu se trepavice nisu zaledile, kao prošle zime. Kako su ga samo bolele oči. Izgubile su moć da tope hladnoću, a znale su nekada.
Pre samo par godina te oči su zaista grejale. Ili mu je ona bar tako govorila, dok su im se noge veselo preplitale pod jorganom. Beše mekan taj njihov štepani jorgan, kao i Verino srce. Krojeno po njegovoj meri. Lokne joj svilenkaste, miluju mu teksturu prstiju. Vuku tu krupnu mušku šaku da se provlači među njima. Šaka postaje nežna, vragolasta, dok se kao dete igra među talasima od vlasi.
– Volim te, ljubavi – mogao je da čuje njen glas koji mu je ušuškavao ćebence oko srca, da ne nazebe.
– Ti si najdivniji čovek koga sam upoznala. Prava sam srećnica.
Te reči bile su njegova matra. Iznova su ga podizale kada bi se sapleo o kamen života. U stopu ih je pratio njen pogled koji mu je milovao obraze i iscrtavao mu osmeh na licu. Mogao je jasno da vidi njene bademaste oči. Caklile su se jednako kao i onoga dana kada su prvi put razmenili poglede. Minut pre toga slučajno ju je uhvatio preko ruke na ulasku u autobus. To je bio najčvršći i najnežniji rukohvat za koga se ikada u životu pridržao. Bila je to jedina prava stanica u njegovom životu, sada mu se činilo.
– Ako umrem pre tebe, obećaj mi da ćeš se brinuti za našeg Borka. Vas dvojica ste mi sve na svetu. Bojim se za njega. Nije on kriv što nema sreće u ljubavi. Nije kao nas dvoje. Ovakvi su retki.
– O kakvom umiranju to govoriš? Planiram da živiš barem 100 godina.
Kao da je znala da tako neće biti. Sećanje na trenutak kada je u svojim rukama držao njeno beživotno telo ošamari ga po promrzlom obrazu. Iznova mu vrati u šake svu težinu trupca u trenutku kada se iz njega oteo najvredniji deo – 21 gram duše. Osetio ga je, dok je sa osmehom na licu napuštala njegov svet.
Možda da bi se neko drugi rodio…
– Neko rodi svog prijatelja, a neko neprijatelja. Učitelja i mučitelja. Zašto se čudiš? Šta si u sebi gajio, to je iz tebe niklo – šapnu mu unutrašnji glas na uho. – Uvek si bio svoj najveći neprijatelj.
Iako tih i slab, glas ga oštro podbode po sred stomaka. On se instiktivno zgrči od bola. Nekoliko trenutaka ostade u položaju fetusa, pa potom otvori oči. Iznad njega je stajao krupan muškarac ukošenih obrava. Cipelom ga je podgurivao da ustane. Terao ga je da se skloni sa kućnog praga, ispred koga je ležao.
– Šta radiš tu, matori? Briši odavde dok te nisam dohvatio – tuđi glas postade grub i preteći.
Čovek se osloni o promrzlu šaku pa se pridiže. Osmeh mu se iscrta na licu. Kroz zamagljenu mrenu na rožnjači, u strancu ugleda lik svog sina. Isti Bogdan! Visok, snažan, zgodan. Ruke dugačke, šake široke. Na ruci skupoceni sat. Ali isti očaj u pogledu. Možda je i njega kakva muka naterala da učini neoprostivo. Nije njega oterao njegov Bogdan, nikako. Sam je otišao. Nije više mogao da podnese svađu ukućana. Nisu oni bili besni, kao što su mu ljudi govorili. Stan je bio pretesan. Zaista. I rado bi se on skupio, da je ikako mogao. Ali morao je da diše, morao da ustane ponekad sa fotelje u kojoj je spavao. I sav bes ukućana koji se prelivao po njegovim leđima kao hladan tuš, sve bi on to razumeo. Ali i danas ne razume zašto ga njegov Bogdan nije tražio kada je zbog “mira u kući” otišao iz svoga stana? Kako barem unucima, komšijama, prijateljima nije nedostajao za te tri godine koliko se vuče po tuđim pragovima? Svaki novi minut koji mu je u ušima otkucavao, potvrđivao je odgovor koji nije želeo da čuje. Ipak, ne sme da osuđuje Bogdana. On mu je sin. Jedinac. Vera je tako zahtevala od njega. Mora da ga razume. I on je samo čovek – sebičan, uplašen, večito nesrećan… Kao i ovaj muškarac iznad njega koji upravo otvara vrata svoga doma, istovremeno razlivajući po hodniku miris palačinaka. Na licu mu je iscrtan bes i gađenje prema čoveku koga je oterao sa praga. Zašto li nije zadovoljan sa onim što ima, pita se čovek? A eto, neverovatno je kako mu i korak liči na Bogdanov. Oštar je i otresit.
Eh, da može još samo jednom da ga vidi. Da bude siguran da je živ i zdrav, možda i nasmejan. Barem zbog Vere. Želeo bi da joj kaže – sve je u redu, mala. Budi bezbrižna gore. Možda bi mu tada konačno dlake na telu usnule, koža se zaledila i srce mu prepuklo, od tuge.