Pre nekoliko godina radila sam u jednoj kompaniji, između ostalog, i na odobravanju zahteva za donacije. Iako sam svoj posao jako volela, toga dana bila sam poprilično nervozna i tužna zbog količine posla kome se nije videlo kraja. Konstantni stres i pritisak doveli su do hroničnog premora, a jedina svetla tačka bio mi je godišnji odmor, koga nije bilo na vidiku. A onda je do mene došao jedan specifičan zahtev za donaciju. Napisao ga je Dušan Kovačević, čovek koji je rođen bez obe ruke i jedne noge, i koga su roditelji ostavili po rođenju da se sam bori sa životom. Dok sam čitala njegovu životnu priču, sve moje brige najednom su postale sitne i beznačajne, i bilo me je sramota od sebe same nad kakvim sam „problemima kukala“. Od tada, u trenucima kada mi je teško, setim se njegove priče. Zato je sada delim i sa vama, jer će možda i nekome od vas otvoriti nov ugao gledanja na situaciju koja vas muči..
Dejan je, iako ima roditelje, brata i sestru, odrastao po medicinskim ustanovama. Detinjstvo je proveo čekajući pored prozora majku, koja nikada nije došla po njega. A on je takvo njeno ponašanje pravdao time da ona verovatno puno radi i da je zauzeta. Upoznao ju je jednom prilikom, kada su ga premešali u drugu bolnicu, i kada je bila u obavezi da dođe. Po prvi put u životu on joj se obratio sa mama, na šta mu je ona rekla: „Nemoj me zvati mama, zovi me Biljo". Iako je taj događaj za njega bio najpotresniji u životu, oprostio je i majci, i svojoj „porodici“ zahvalan što je uopšte rođen.
Nikada u životu nije tražio krivca za ono što mu se dešava. Završio je grafičku školu i pravni fakultet i zarađuje pomoću rada na računaru. Ne koristi tuđu negu i pomoć, skija, igra fudbal, košarku, i pri svemu tome isijava neverovatnu volju za životom. Oženio se divnom ženom, doktorkom, koja se zaljubila u njegove dugačke trepavice.
Pored sve njegove muke, on je dečaku koji je bolovao od leukemije dao novac za operaciju. Iako je godinama skupljao novac za nožnu protezu, u tom trenutku dečaku je nedostajalo baš toliko koliko je on skupio, da ode na hitnu operaciju. Bez razmišljanja mu je dao prikupljeni novac, uz neopisivu sreću što je bio u prilici da dečaku pomogne.
“Verujte da mi je to značilo više nego hiljadu proteza u životu”, rekao je u jednom intervjuu.
Iako je firma u kojoj sam radila u više navrata pomogla ovom čoveku koliko se moglo, za značajniji pomak neophodna je i podrška državnih institucija. O njemu su pisali mnogi mediji, a video zapis sa njegovim intervjuom možete pogledati na sledećem linku.