Napomena autora:
Inspiracija za priču mi je bila neverovatna sudbina čoveka iz Hrvatske, za koju sam saznala putem interneta. Ovo je moja rekonstrukcija i viđenje dramatičnih situacija u kojima se on našao, a na osnovu podataka iz medija.
Zovem se Frane Selak. Rođen sam 1929. godine u Hrvatskoj. Trenutno živim u Petrinji. Ceo radni vek bio sam nastavnik muzičkog. Trenutno sam u penziji. I sad se vi pitate: Šta to se to jedinstveno i neobično moglo dogoditi bivšem prosvetnom radniku? I verovatno biste bili u pravu da me život na neki čudan, sebi znan način nije obeležio i učinio posebnim. Novinari su me proglasili za “najsrećnijeg nesrećnika na svetu”. Možda to i jesam. Srećnik ili baksuz? Prosudite sami. A evo kako je sve počelo…
Do svoje 43. godine, živeo sam životom koji bi se mogao nazvati “normalan”, prosečan. Imao sam siguran, lep i predvidljiv posao, redovnu platu i dva raspusta. Đaci su u to vreme bili poslušni, poštovali su starije i autoritet, tako da sa njima nisam imao probleme. Jedine stresove su mi priređivale žene. Do tada sam već stigao da se razvedem prvi put, ali to je druga priča... Da sam, u neku ruku drugačiji, saznao sam tek 1962. godine. Te godine, u januaru, vraćao sam se iz Sarajeva kući. Krenuo sam vozom ka Dubrovniku, nakon čega sam trebao da presednem u autobus. Nije bila gužva, tek nas 18 putnika. Iako je napolju padala ledena kiša, u vagonu je bilo poprilično toplo, i prijatno. Ako izuzmemo gospođu sa muštiklom koja je vodila monolog. Taj monolog je, nažalost, imao samo dve teme: njene unuke i zdravstvene probleme za koje zvanična medicina nije imala leka. Imao sam osećaj da mi je mozak ključao od bespotrebnih informacija kojima me je zasipala, kao i ženu pored sebe. Samom Bogu sam zahvalio kad smo došli do kanjona Neretve. Imao sam dobar izgovor da okrenem glavu u stranu i da kroz prozorsko okno posmatram prelep prizor. Ipak, te ogromne ledene stene oštrih ivica i duboka ponor iz koje je zjapila zaleđena reka na momente su mi spuštali jezu niz leđa. Pomislio sam:
“Šta bi se desilo da padnemo sa ove visine? Svi bismo verovatno izginuli, ako ne zbog pada, ono zbog udarca u led.”
Oterao sam tu misao. Samo mi je još ona nedostajala. Najednom, začula se glasna škripa. Nisam stigao ni da shvatim šta se dešava, a već sam poleteo ka podu. Ili je to bio plafon? Leteli smo kao igračke po kupeu, tamo-amo dok je prtljag padao po nama. Instiktivno sam stavio ruke preko glave. Gospođa koja je do malo pre vodila glavnu reč bila je u nesvesti. Druga je vrištala praveći užasne grimase koje su mi se tako duboko urezale u sećanje da se i sada mogu da vidim taj izraz lica. Sve se dešavalo munjevitom brzinom, ali je izgledalo kao da traje čitavu večnost. Kao u usporenom kadru filma život mi je proleteo pred očima. Želudac mi se podigao gotovo do grla. Osetio sam jak, oštar udarac u glavu pri sudaru sa zaleđenom rekom. Ledena voda krenula je da kulja u unutrašnjost kupea. Jezivu tišinu koja je nastala parao je samo huk reke koja je živela ispod debelog leda. Tek tada sam shvatio da je voz iskliznuo iz šina i da smo sleteli naglavačke u provaliju. Zgrabio sam čekić koji je stajao pored prozora i krenuo da ludački lupam po prozorskom staklu. Želeo sam da pobegnem napolje. Staklo je bilo jako, otporno, debelo, ali jednog trenutka počelo je da puca. Zaleteo sam se svom snagom ramenom u njega. Prvi put, drugi… Delići stakla nošeni pritiskom vode prosuli su se svuda po meni. Bol u ruci precepio mi je telo na dvoje, ali ubrzo sam ga zaboravio. Ledena voda ulazila mi je u kosti. Bila je toliko hladna da sam imao osećaj kako mi se hiljadu noževa istovremeno zabada u telo. Moj džemper, pantalone i cipele najednom su strahovito otežali natopljeni atomima vode. Poput teškog kamenog oklopa, vukli su me ka dnu. Čini mi se da sam na kratko izgubio svest. Telo mi se grčilo, treslo, vilice cvokotale. Iako sam sa mukom pomerao ruku, imao sam osećaj da me je neko držao za drugu ruku. Taj neko kao da me je dovukao do obale i ostavio me da ležim na kamenu. Ali to je bio najudobniji kamen na svetu. Gledao sam u voz koji je već sasvim bio potonuo. Nadao sam se da ću videti nekoga. Nekoga, koga je ona ista ruka izvukla iz vode. Ali bio sam sam. Disao sam usporeno. Moje telo sve brže je gubilo je toplotu. Nisam osećao prste na rukama i nogama. Uzdao sam se u svoje podebelo potkožno masno tkivo koje je napokon imalo i korisnu funkciju. Na moju sreću, hitna pomoć je brzo došla. Pregledali su mi puls i zenice, pa su me potom ubacili u ambulantna kola. Rasekli su mi odeću i uvili me u ćebad. Stavili su mi masku na lice, termofore na prepone, pod pazuh i na potiljak. A kada su me priključili na infuziju, tada mi se nekako baš prispavalo. Probudio sam se u bolnici gde sam i saznao da je toga dana svih 17 mojih saputnika poginulo. Udavili su se. Svi, osim mene. U borbi za život ja sam samo polomio ruku. Imao sam manje ogrebotine i modrice. Dugo nakon nesreće sam iznova u mislima proživljavao tu scenu borbe za život. Noćima su me posećivale one dve gospođe iz kupea, a ponekad i kondukter. Brbljiva žena nije prestajala da mi postavlja isto pitanje: Zašto je ona umrla, a ja sam preživeo? Ja sam joj šaljivo odgovarao – ali sada vas barem ništa ne boli. Šalom sam prikrivao osećaj griže savesti. I mene je mučilo pitanje: Zašto i ja nisam poginuo? Ko me je to spasio? Zašto baš mene? Nisam ni svetac, niti sam u životu činio neka velika dela pa da kažem da mi se to sada vraća. Bio sam običan smrtnik, kao i oni… Godinu dana sam sebe mučio pitanjima na koja nikada nisam dobio odgovor. Ali sam zato dobio novo iznenađenje i temu za razmišljanje.
Škola u kojoj sam radio poslala me je na seminar u Rijeku. Tim povodom krenuo sam avionom iz Zagreba. Iako do tada nisam leteo čeličnom pticom, nisam imao strah od visine. Ipak, demonstracija sigurnosne procedure u slučaju opasnosti na početku leta na trenutak mi je unela dozu uznemirenosti. Zašto nam odmah nagoveštavaju da nešto može poći po zlu? U autobusu i vozu toga nema, iako je broj saobraćajnih udesa daleko veći u odnosu na broj avionskih nesreća. Ako padnem sa 10.000 metara neće mi taj žuti pojas niti uputstvo ništa pomoći, htedoh da kažem stjuardesama, ali sam ipak prećutao.
“Ne bi one letele svakoga dana da je to toliko rizično. Pilot je kao vozač autobusa. Njemu je ovo rutina. Kad se umori, on upali auto-pilota. Tehnika je napredovala,” ponavljao sam u sebi.
Uskoro sam se opustio u udobnom sedištu. Dan je bio prelep, sunčan, vedar. Uživao sam posmatrajući svoju domovinu iz oblaka, gustirajući kafu iz plastične čaše. Ostali putnici su mahom spavali, hvatajući poslednje trenutke odmora pre nego što urone u svakodnevne obaveze. Potom nam se obratio kapetan aviona. Dubokim, prijatnim baritonom dao nam je informacije o trajanju leta, spoljašnjoj temperaturi, gde se trenutno nalazimo. Osećao sam se kao značajna osoba koju šofer vozi u velikoj limuzini na važan sastanak. Zažmurio sam, sa smeškom se uživljavajući u svoju novu ulogu. Iznenada, začuo se strahovit prasak koji se nije uklapao u moj film. Nisam stigao ni da otvorim oči a već sam bio isisan iz aviona. Izleteo sam kroz otvor na vratima i krenuo da padam ka zemlji. Vetar je zaglušujuće fijukao oko moje glave, praveći mi grimase na licu.
“Da li ja ovo sanjam? Šta se desilo?”, jaukao sam u sebi preživljavajući najgoru dramu do tada. “To ti je zbog onog voza! Mislio si da si utekao smrti jer si poseban, jer te sreća prati,” pomislio sam. “Utekao si joj jer te je pustila da umreš u još gorim mukama!”, vrištao je glas u meni.
Ne znam da li mi je u tom trenutku proradio odbrambeni mehanizam, koji je trebao da me zaštiti da ne gledam u lice sigurnoj smrti, tek pao sam u nesvest. I ostao sam u nesvesti nekoliko narednih dana. Probudio sam se u bolnici. Ljubazna medicinska sestra mi je rekla šta se desilo. Sa aviona kojim sam ja leteo otpala su vrata, pored kojih sam ja sedeo. Avion je pao. Svi putnici su poginuli, osim mene. Nekim čudom, ja sam sleteo na plast sena. On mi je spasao život. Našli su me neki seljani i obavestili policiju. Osim modrica i ogrebotina nisam imao ozbiljnije povrede. A pao sam “na Zemlju” bez padobrana sa ko zna koliko hiljada metara… Izvinite, moram da se po hiljaditi put preksrtim. Ne znam drugo šta bih drugo mogao da uradim…
Neki novinari su pisali kako ne postoje dokazi da se moj kobni let desio, jer nigde u dokumentaciji nije evidentirana ova avionska nesreća. Pisali su i da sam se na tom putu udvarao stjuardesi, koja je zajedno sa mnom ispala iz aviona. U toj verziji ona je bila druga osoba koja je preživela pad aviona. Ali to su novinari... Moraju o nečemu pisati i pomalo slagati da bi priča bila zanimljivija i tiraž se prodao. O njima ću kasnije… Ali istina je da sam ja, Frano Selak, opet bio jedini preživeli. Zašto? Iznova su krenula da me guše ista pitanja.
“Nije ti bilo suđeno”, “Kome ima veka, ima mu i leka”, govorili su mi ljudi. A ja sam sve više verovao da me ipak neko odozgo štiti. Nekome sam drag, simpatičan. Ili sam možda rođen pod srećnom zvezdom? Nisam jedini. Neko se obogati preko noći, drugi postane slavan, treći ima sreće sa ženama, a ja sam eto izbegao sigurnu smrt dva puta. Eh, da se na ta dva puta zaustavilo…
Naredna nesreća, ili bolje rečeno sreća, dogodila mi se tri godine kasnije. Tog vikenda krenuo sam autobusom za Split. Planirao sam da obiđem svoju bolesnu rođaku. Nije mi se išlo na put, ali sam bio primoran. Izabrao sam autobus, jer do tada nisam imao loša iskustva sa tim prevoznim sredstvom. Pomislio sam - samo na ovoj relaciji dnevno ka Splitu i nazad vozi barem pet autobusa, puta 365 dana u godini, to mu dođe 1825 odlazaka i dolazaka. Do toga dana nije bilo autobuskih nesreća na toj liniji. Sećam se da je bilo proleće. Kao na kakvoj đačkoj ekskurziji, u autobusu je brujalo od žamora. Ljudi su međusobno razmenjivali iskustva sa slučajnim saputnicima. Autobus je bio relativno nov, ali sedišta kao obično mala za nekoga moje građe.
“Gde da stavim noge? Bože koliku galamu prave! A tek što vuče promaja od prozora”, mrmljao sam sebi u bradu.
Ipak, znao sam da je razlog moje nervoze ležao u nečem drugom.
“Ako se dogodilo dva puta, ne mora da znači da će se desiti i treći”, ponavljao sam. “A i da se desi, barem neću leteti dugo”.
A onda se ipak dogodilo. Kao i prethodna dva puta, sve se izdešavalo munjevito, kao u filmu. Autobus je izleteo sa puta i upao u reku!
“Zar je moguće,” povikao sam dok su mi de za vu osećaji tresli telo.
Toga dana reka nije bila hladna kao prvi put, ali pogled u oči smrti i dalje je bio strahovit. Nastao je opšti metež, galama. Voda je strahovito brzo nadirala u vozilo. Ali ga nije potopila do vrha. Ljudi su krvavih glava i izbezumljenih pogleda gazili jedni po drugima u panici. A ja sam bio pribraniji, jer ovo sam već video. Čak sam i pomogao jednoj devojci da dopliva do obale, iako me umalo usput nije potopila. Toga dana, na sreću, puno nas je doplivalo do obale. A ja sam, i toga puta, prošao sa nekoliko ogrebotina i modrica. Nastavio sam da idem u crkvu i da palim sveće svecima. Ljudi su mi sve češće prilazili na ulici ne bi li saznali detalje “mojih” nesreća. Nisu znali, a možda ih nije ni interesovalo kako sam se ja osećao u vezi sa tim. Nisu se pitali da li meni razgovor na tu temu prija. Drago mi je da sam živ, ali me ubi slutnja, strah od narednog puta, griža savesti… Počeli su da me zovu “Neuništivi”.
Morao sam život nastaviti dalje. Ali sa oprezom. Kada god bih trebao da krenem na put ja sam ga odlagao, ako se moglo. Bio sam već ozbiljno prestravljen od svih vrsta javnih prevoznih sredstava. Nisam više želeo da iskušavam fortunu, već sam uzeo sudbinu “u svoje ruke”. Doneo sam odluku da se vozim samo sopstvenim kolima. Međutim, već 1970. desio mi se naredni peh. U toku vožnje auto-putem moj auto se iznenada zapalio. Na sreću, uspeo sam da iskočim iz njega na vreme i pobegnem pre nego što je gorilo iscurilo. Auto je doslovce odleteo u vazduh. Posmatrao sam taj prizor nekoliko metara dalje, pitajući se iznova zašto se ovo meni dešava.
“Da nije ipak u pitanju crna magija? Kome sam se toliko mogao zameriti da poželi moju smrt. Auto je bio ispravan. Ali možda ga je neko namerno pokvario. Ali voz, avion i autobus sigurno nije”, razmišljao sam dok mi se u glavi vrtela slika kako sam mogao biti živ spaljen, kao na lomači. “Da li će moja srećna zvezda uvek biti sa mnom? Ne može baš svaki put, moj Frano, sreća u nesreći samo tebi da se osmehuje. Ima i drugih ljudi”.
E sad, kad vam kažem da mi se sličan incident dogodio i nakon tri godine, ne znam da li ćete mi verovati. U toku gradske vožnje, pokvarila mi se pumpa goriva. Ulje je prekrilo motor mog automobila. Istog trenutka vatra je buknula kroz ventilacioni otvor. Plamen je zahvatio moju kosu. Uspeo sam da izletim kroz vrata i da rukama ugasim požar na mojoj glavi. Izgubio sam većinu kose, ali mi je glava i dalje bila na ramenima.
U tom trenutku prijatelji su prestali da me posećuju… Od “Neuništivog” postao sam “Baksuz” i “Ukleti”. Poznanici, kolege, počeli su da mi zasipaju glavu svakakvim “dobronamernim” savetima kako bi možda trebalo da odem kod nekoga ko se bavi skidanjem magije. Šta ćemo, ljudi smo, to nam jedino padne na pamet kada nemamo logično rešenje za problem ili nastalu situaciju.. Malo po malo, usadili su crva u moj mozak i ja sam im poverovao. Smejaćete mi se ako vam kažem da sam krenuo da obilazim svakakve magove, ne bi li skinuli kletvu sa mene za koju sam počeo da verujem da je imam. I mogu vam reći da je to neko vreme dalo rezultate i “delovalo”. Da li je trebalo tako da bude, ili su njihove bajalice imale smisla, tek nakon dve decenije istekao im je rok trajanja.
Maja 1995. godine bio sam u Zagrebu, nekim poslom. Toga popodneva, krenuo sam u šetnju gradom. Ulice su bile pune ljudi. Ne znam kako, ali od svih tih ljudi baš na mene je naleteo gradski autobus. Vozač je zakočio i skrenuo u stranu. Pravo da vam kažem, ni sada ne znam kako se to dogodilo. Znam samo da sam se odjednom našao na trotoaru. Ležao sam na zemlji dok su se znatiželjni prolaznici okupljali oko mene. Nisam znao da li sam mrtav, da li mi je polomljena neka kost niti kako da reagujem. Vozač autobusa koji se hvatao za glavu kleknuo je pored moje glave i rekao mi da će hitna pomoć uskoro stići i da ne mrdam. Rekao mi je da se ni on ne seća ničega. Kao da nije video ni mene niti kuda vozi. Zamislio se, valjda. Ubrzo je došla i hitna pomoć. Odvezli su me u bolnicu. Pogađate da sam i toga puta prošao sa manjim povredama. Ali to je bio samo mali incident. Sitan uvod za ono što će se desiti naredne godine. Vozio sam svoju Škodu planinskim putem koji sam sigurno prošao stotinu puta pre toga. Napamet sam znao svaki kamičak i činilo mi se da sam žmureći mogao da vozim. Nije postojala napetost, neizvesnost, niti unutrašnji glas koji bi mi rekao da će se nešto loše dogoditi. Naprotiv! Uživao sam u vožnji dok je kaseta sa Vivaldijeva “Četiri godišnja doba” vrtela koncert u krug. Vrteo sam se i ja oko okuka, dok se iza jedne nije pojavio kamion. Svom silinom udario je u mene. Od udarca moj auto je proleteo kroz zaštitnu bankinu i survao se u provaliju duboku 90 metara. S obzirom da nisam bio vezan, proleteo sam kroz šoferšajbnu i ispao iz automobila. Auto je pao na dno provalije i zapalio se. Ja sam pao na drvo. Sa tog drveta mogao sam da posmatram kako moj auto po treći put gori u vatri. Izgreban, krvave glave, ugruvan, ležao sam u krošnji, kao u nečijem naručju. Spašen od sigurne smrti. Tada sam pomislio da sam zaista kao mačka i da imam devet života. Šest sam svakako iskoristio. Nisam smeo da se kladim na broj devet, niti da izazivam sudbinu, pa sam odbio da putujem avionom u Australiju.
U to vreme moja životna priča došla je i do novinara. Zvali su me sa svih krajeva sveta. Postavljali su mi svakakva, besmislena pitanja: šta jedem, koja je moja omiljena pesma, TV emisija… Koga bre to interesuje? I kakve veze to ima sa mojim nesrećama? Nije me spanać učinio Popajem, niti sam od slušanja I will survive dobio super-moći. Nema tu recepta, pravila. Niti sam prizvao nesreću mislima, niti se njima spasao. Tako je bilo suđeno. U to duboko verujem. Hteo sam da budem profesor muzičkog, a postao sam medijska zvezda. U šali umem da kažem kako bi mi na takvoj sudbini i Džems Bond pozavideo. Što na sreći, što na ženama. Tada sam bio oženjen po peti put!
Ali ono što mi se desilo 2003. godine dokazalo mi je da nisam samo neuništiv, nego da sam i “srećne ruke”. Bio je ponedeljak, dva dana posle mog 73. rođendana. Verovali ili ne, tada sam osvojio milion dolara na lutriji. Mislio sam da će me infarkt strefiti, ovoga puta od sreće! Ako tada nisam umro, neću nikad! Razmišljao sam na šta ću sve potrošiti tolike pare. Šta jednom 73-godišnjaku treba? Isto što i onom od 20. godina. Konačno sam mogao sebi da ispunim baš sve želje. Razbacivao sam se novcem. Kupio sam dve kuće, nekoliko automobila, gliser, kafić, vikendicu na moru… I uvek sam na njihovoj preprodaji gubio novac. I tamburašima sam kupovao instrumente.. Ostatak novca podelio sam familiji, prijateljima i komšijama. Od silnog bogatstva koje sam osvojio na Loto-u nije mi ostalo ni 10 evra. Kako je došlo, tako je i otišlo. I ne žalim zbog toga. Danas živim od penzije. Ona je skromna, ali ja sam konačno srećan! Čini mi se da nikad srećniji nisam bio jer pored sebe imam svoju Katarinu. Prethodni brakovi su takođe bili katastrofe koje sam preživeo. Možda i gore od onih nesreća. Od kako je ona ušla u moj život, znao sam da sam stvarno rođen pod srećnom zvezdom i blagosloven. Novac ne može kupiti sreću, to vam odgovorno tvrdim. Zato sam prodao svoj luksuzni dom na privatnom ostrvu i preselio se u Petrinju. Živim u porodičnoj kući, odmah pored kapelice Devici Mariji koju sam sagradio novcem koji sam dobio. I osećam kao da moj život upravo počinje!