Njegova avantura života počela je pre dve godine, kada je neplanski završio „na kraju sveta“ – u Sibiru. Tamo je otišao, kako kaže „iz šale“. Iskusio je život na – 50 stepeni, u „večitom“ mraku, udišući vazduh sa smanjenim procentom kiseonika, u komšiluku džinovskih polarnih medveda. Ipak, Dragan Mišić je sada bogatiji za iskustvo koje mnogi od nas nikada neće doživeti.
KK: Rekao si mi da je tvoj odlazak u Sibir bio iznenadan. Drug te je pozvao telefonom, pitao te da li hoćeš sa njim u Sibir, da radite tamo, i ti si mu u šali rekao da hoćeš. Ipak, kada je taj isti drug uveče došao po pasoš kod tebe, shvatio si da je „đavo odneo šalu“. Kako su na to reagovali članovi tvoje porodice?
DM: Oduvek sam želeo da odem negde u inostranstvo, da vidim kako izgleda život tamo, ali ne baš u Sibir. Ipak, bilo mi je neprijatno da drugu kažem kako sam se samo šalio sa njim u vezi našeg odlaska. Ubrzo zatim zvali su me na razgovor za posao iz firme koja je tražila radnike, i nakon toga povratka nije bilo. Tek tada sam mojima rekao da ću otići tamo i niko mi nije verovao, ali kad sam završio lekarske preglede i pokazao im vizu poverovali su. Ćerke su rekle da sam blesav i nije im bilo sve jedno.
KK: Kako su izgledale pripreme za odlazak na put? Koji su sve lekarski pregledi bili neophodni da se urade i da li te je to pokolebalo u odluci?
DM: Pregledi za odlazak u Sibir su izgledali kao da polažem za astronauta. Bukvano svi specijalisti su me pregledali, vadili su mi krv 2-3 puta. U startu sam video da su tamo teški uslovi života i rada, a to sam čuo i od ljudi koji su već bili tamo. Ali bio sam rešen da odem, da vidim i da probam. Lekarske preglede sam prošao bez problema, jer sam u to vreme trenirao kao profi sportista (dve godine pre toga sam počeo da treniram i uspeo sam da smršam 42 kg). Ta fizička spremnost mi je kasnije mnogo koristila. Nakon toga su me obavestili da idem na put u oktobru. Kako se približavao datum polaska, sve više mi je bila frka, ali osećao sam i neku čudnu sreću što ću otići tamo. Nisam se nesto posebno spakovao. Poneo sam vunene čarape, rolke, kape, fantomke, termo gaće i nešto lekova. Sa sobom sam poneo i začine, vegetu i ljutu paprika, jer Rusi jedu nezačinjenu hranu.
KK: Ti si radio kao električar pet meseci u gradu Sabeta, koji su zbog velikih rezervi plina na tom području izgradili Rusi, za radnike. Duže nisi smeo da ostaneš tamo kako ne bi ugrozio svoje zdravlje. Reci mi, kako je izgledao tvoj prvi susret sa tim mestom, potpuno drugačijim od onoga na šta si do tada navikao?
DM: Nas devetoro smo otputovali iz Beograda prvo za Moskvu, pa smo na aerodromu proveli celu noć čekajuci jutarnji let za Sabetu. Taj let je trajao šest i po sati, ali zato smo poslednja dva sata leteli samo preko bele pustinje, snega, nije bilo drveta, ničega… Na Sabeti smo sleteli na mali aerodrom i nismo u prvi mah znali kolika je hladnoća napolju. Kontrola na aerodromu je proverila da nismo poneli alkohol sa sobom, jer nije smelo ni kapi da se prenese. Potom su nas ukrcali u kamion i krenuli smo kroz ogromno gradilište veličine kao pola Beograda. Dok smo čekali da nas rasporede u upravnoj zgradi, svaki sekund koji smo proveli napolju činio se kao večnost – mrkli mrak i minus 30 stepeni. Odeća u kojoj bi u Beogradu mogao da spavas zimi napolju tamo ne pomaže, osećaš da ti trnu prsti, da nemaš noge niti nos.
Prvo jutro kada sam ustao, osećao se kao da sam na Marsu – ustaneš i doručkuješ mrak, ideš da radiš i ručaš mrak, završiš sa poslom pa večeraš a ono i dalje mrak. Ja sam gradsko dete i nikad nisam bio ni na kakvoj građevini. Čekić sam koristio da lupim alnaser od auta kad neće da upali ili da ukucam ekser u zid za neku sliku. A tamo se radi žestoko, i po 10 sati, po hladnoći od minus 50. Više puta sam skidao fantomku i rukavice da pipnem nos i prste na rukama, kako bih proverio da li ih i dalje imam, jel ih nisam osećao, ali sam shvatio da ako si napolju uvek moras da se krećeš, jer ako stojiš u mestu možeš da ostaneš tu da čekaš leto da se otopiš.
KK: Na – 50 stepeni tebi se i telefon smrzao. Kako si ostvarivao kontakt sa članovima porodice? Šta si radio tamo bez interneta i TV-a?
DM: Internet nam je bio dostupan u upravnoj zgradi u sali sa kompjuterima, ali samo kada je lepo vreme i ponekad “noću”. Dešavalo mi se da pošaljem običnu poruku i da mi posle tri dana stigne obaveštenje da nije poslata. Slobodno vreme smo provodili u spavanju ili čitanju, a najveća nam je radost bila kada neko novi doputuje, pa donese novine iz Beograda. Telefon mi se jako brzo smrznuo, a kada sam ga doneo na servis u Beograd, prvi put su se susreli sa slučajem da se mobilni tako pokvari.
KK: Temperatura na Severnom polu je izuzetno niska, a vazduh proređen. Kakve je to posledice imalo na vaše zdravlje?
DM: Upravo iz razloga koje si navela, radnicima se ne preporučuje da tamo ostaju duze od 4-5 meseci. Sa zdravljem nisam imao problema, ali su drugi ljudi padali u nesvest, dobijali grčeve u mišićima i upalu pluća, varirao im je pritisak, imali su promrzline. A nekima, kojima bi oči napolju zasuzile, kapci bi se prilepili tako jako da su ih u panici čupali kako bi ih razdvojili. A čim ti se desi nešto ozbiljnije odmah te hitno šalju kući.
KK: Tamo niste smeli da šetate, jer je postojala šansa da se izgubite, ili da vas pojede medved. Rekao si mi da se upravo to, nažalost, i desilo…
DM: Ne snađe se svako tamo. Ima ljudi koji spavaju u kontejnerima, jedu svaki dan pirinač i makarone, a ja sam se brzo snašao. Bio sam u delu koji su držali Francuzi, u kome su sobe bile kao u hotelu, tuš kabine u kojima uvek ima vode, u kuhinji svega i svačega, poslastičarnica… E iza te kuhinje se desilo da je medved pojeo nesrećnu kuvaricu, na mestu gde su zakopavali ostatke hrane. A medved oseti hranu na kilometarskoj razdaljini, i tako ju je tamo sačekao i bukvalno pojeo. Pronašli su samo njenu jaknu i stopalo… Video sam slike kada su ga ubili, bila je to ogromna grdosija! Medvedi su stalni gosti tamo, i inače ih je zabranjeno ubijati. Kada se neki pojavi u blizini oglase se sirene i tada uđemo u naše prostorije i ne izlazimo dok on ne ode. Tako je i sa nevremenom. Kada udari snežna oluja nema izlaženja napolje. Vetar duva neverovatnom brzinom i nanosi sneg, tako da putevi nestanu preko noći. Ko se zatekne napolju može brzo da bude zavejan i da se izgubi.
KK: Starosedeoci, sibirski Eskimi, ceo život provedu u takvim uslovima. Da li si bio u prilici da ih sretneš? Kako odrastaju njihova deca, pod teretom slojeva garderobe i sirenama koje upozoravaju na opasnost od medveda? (A mi se žalimo na težinu školske torbe ).Da li si ulazio u njihove kuće i kako one izgledaju?
DM: Ruske eskime zovu Nemeci. Nisam bio u prilici da vidim gde žive, ali su dolazili do nas i donosili ribu, ali samo za trampu. Oni ne znaju šta je novac, već nude velike ribe od 5-6kg u zamenu za kapu, čizme, jaknu. Možda zbog slojeva garderobe koje nose na sebi, ali njihova tela imaju baš jak miris. Oni se bave samo ribolovom i jedu, uglavnom ribu, nemaju TV, internet. Ipak, njihov prosečni životni vek je 50 godina.
KK: Koliko vremena ti je bilo potrebno da se oporaviš od ovog puta? Nakon toga, otišao si u Berlin na par dana i tamo ostao godinu i po. Kako to da tebe baš prate čudne životne okolnosti i događaji? Da li ih tvoj avanturistički duhi privlači ili je u pitanju nešto drugo?
DM: Iz Sabete sam krenuo sa minus 25, preko Moskve gde je bilo 3 stepena, da bih došao u Beograd na 18 stepeni. Ako uzmemo u obzir i vremensku razliku, ne čudi da mi je trebalo 20 dana da dođem sebi. Dešavalo mi se da odem kod druga na kafu, da sedim za stolom i zadremam, a da posle dva dana ne mogu oka da sklopim. I uvek mi je bilo baš toplo, sav sam bio slomljen. Posle nekog vremena trebalo je da se vratim u Sibir, ali me je drug pozvao u Berlin na par dana u posetu, a ja ostao 18 meseci. Jednostavno mi se svidelo i ostao sam. Moj avanturistički duh me ne drži u mestu. Želeo sam svuda da odem, sve da vidim i da probam mogu li da se snađem. I želja mi se očito ostvarila…